Dobro­doš­li!

🇬🇧 o🇫🇷

Dobro­doš­li!

Mar­ga­ri­ta Kinst­ner, Aus­trijs­kom spi­sa­tel­ji­ca,  je rođe­na 1976 u Beču. Danas živi u Graz. U 2019. godi­ni je bila u Panče­vo kao pisac u rezi­den­ci­ji.

KNJI­GE

Mit­tel­stadt­rau­schen

“Okto­bar dono­si kišu, Dunav­ski kanal se podi­gao koli­ko se ne podi­gne za celu godinu, uli­ce i par­ko­vi su pop­lavlje­ni, a i reka Vin napo­kon pono­vo teče. Pre­li­va­ju se i kana­li i osećan­ja, grla se pune melan­ho­li­jom, žens­ke oči se rastaču i lije iz njih. Nad gra­dom i njego­vim jesen­jim boja­ma nad­vi­ja se tal­as depre­si­je koji će zah­va­ti­ti Mari, zah­va­tiće i Son­ju, pa tako obe sede kod kuće, jed­na na žutoj diza­j­ner­s­koj sofi pred rav­nim ekranom, dru­ga među mači­jim dla­ka­ma i opušci­ma od ciga­re­ta. Živelo samo­sažal­jen­je, živela depre­si­ja!  
Jakob, koji je izaz­vao sve to cmizdren­je, za to vre­me žon­gl­i­ra između laser­skih pum­pi, ogle­da­la i kris­tala, tele­por­tu­je kvant­na stan­ja i eva­lui­ra rezul­ta­te istraži­van­ja. Za Mari­ji­ne suze ne zna, Son­ji­ne ga se suze više ne tiču.”
(MITTELSTADTRAUSCHEN/ Pog­lavlje 12
pre­vid: Jele­na Pržulj, Beograd 2019)

📖 čita­juća pro­ba

​

​

u Panče­vo,  Maj 2019 – iz dnev­ni­ka

​Gacam kroz bla­to, odoz­do neš­to poseže za mnom, vuče mi cipe­lu. Sagin­jem se, otržem to svo­je crve­no od čudo­viš­ta, nastavljam bosih nogu. Sun­ce me prži po licu (napo­kon!), kom­ar­ci mi zuje u uši­ma, uleću u mozak. 
Hoću do gra­nice. Donau, Duna­ve – do sada sam uvek ver­ova­la da nas ti pove­zu­ješ. 
S. mi kaže: Dunav je muš­kog roda, a Sava nije. Ima u tome neke ero­ti­ke, kada se Sava uli­va u Dunav. 
A Tamiš koji je žens­kog roda?, pitam. 
Tamiš je muš­kog roda, kaže S. 
Narav­no, der, taj Temesch se uli­va u die, tu Donau. 
Sme­je­mo se reči­ma, doda­je­mo mala žuta lica. 
Izmičem se iz bla­ta, osluš­ku­jem pevan­je pti­ca i zvu­ke moto­ra. Pono­vo piš­ti mes­in­džer, Mog­li bis­mo na žur­ku u Beograd, piše, tamo je neki kon­cert. Fuck Bel­gra­de, stiže kao odgo­vor, šta će kome jebe­ni Beograd? 
No way I will ever move to Bel­gra­de. 
F. preno­si svoj bri­tan­ski naglasak pre­ko vode. Nje­na kuća je u zoni karan­ti­na, kole­ra i tifus, svo­je­v­re­me­no su boles­ni­ci pre­ba­ci­va­ni tamo gde je sad nje­na viken­di­ca. Tada je ost­rvo još uvek pri­pa­da­lo Aus­trou­gars­koj, objas­niće mi, sutra (znam to, jer je danas pre­ko­su­tra). Tek tamo se, poka­zi­vaće D., iza onog malog kana­la, završa­va­la Dvo­j­na monar­hi­ja. Završa­va­la se Voj­vo­di­na, završa­va­la se samostal­nost, koju je cen­tral­na Srbi­ja hte­la da im uskra­ti. 
Bel­gra­de is the hell on earth, reći će F., koja je iz Lon­do­na i već 30 godi­na živi u Panče­vu. 

​(pre­vid: Jele­na Pržulj, Beograd 2019)